Историја развоја кинеске хране

Гнездо

У то време људи нису умели да ложе ватру и кувају храну ручно. Статус исхране је да Ру Мао пије крв и не припада култури исхране.

Флинт

Бушење дрва за ватру, а затим кувана храна, ушло је у еру кувања на камену. Главне методе кувања: ① топ, односно ватра да би месо изгорело; ② лонац: умотан у блато и спаљен; ③ користите камени малтер за држање воде, хране и спаљивање хране усијаним камењем; ④ печење: запалити камен Загрејати и испржити семе биљке на врху.

Фуки

У погледу јела и пића, мрежа се користи за подучавање станара да пеца, и за жртвовање да би се напунила кухиња.

Схеннонг

„Узгој и грнчарија“ је пионир кинеске пољопривреде, куша биље, пионир древне медицине, измишља Леи и учи људе да расту. Грнчарија је омогућила да људи по први пут имају посуђе и посуде за кување, што је омогућило прављење ферментисаних намирница, као што су вино, сирће, сирће (сирће), сир, сирће, ликер итд. Динг је једно од најранијих посуђа за кување. Има канџе јер у то време нема пећи, а има 鬲, чије су канџе шупље, а 鬶 се користи за кување вина.

Хуангди

Ситуација са храном кинеске нације се поново побољшала. Жути цар је почео да кува као бог пећи, фокусирајући се на ватрену моћ да уштеди гориво и брзо кува храну. Широко је коришћен у династијама Кин и Хан, када је био котао. За пиће, кување житарица за кашу, „први пут разликовање хране по методи кувања, измишљен је апарат на пари, назван Зенг. Индустрију куване соли на пари измислила је породица Хуангди Цхензису Сха. Од тада је научио не само да кува, већ је и како га прилагодити, што је корисно за здравље људи.

Зхоу Кин период

Гурманска кинеска култура хране у периоду формирања, са житарицама и поврћем као основном храном. Током периода пролећа и јесени и периода зараћених држава, самопроизведене житарице и поврће су у основи све, али структура је другачија од садашње. У то време, главне операције на пољу биле су: просо (најважније) је просо, познато и као просо, које је дуго доминирало и било је најдуже жито. Добар Ји се зове Лианг Зхи, а такође се зове Хуанг Лианг. Просо, лепљиви пиринач од рабарбаре, други после Џиџија, такође познат као просо, је млаћење проса. Пшеница, јечам. Шу је махунарка, углавном соја и црни пасуљ. Конопља је Ма Зи. Шу и Ма једу сиромашни људи, а Ма се зове и Ју. Пиринча има и на југу, древни пиринач је био лепак, а обичан пиринач се звао јапоника пиринач. Након династије Зхоу, Зхонгиуан је почео да уводи пиринач, који је фино зрно и драгоценије. Пиринач, врста водене биљке, семе дивљег пиринча, црна, која се зове хуху пиринач, посебно је мирисна и глатка, и трља се са поломљеним комадима порцелана у кожној торби да би се млатила.

Династија Хан

Богат период кинеске културе исхране је последица размене кинеске и западне (западне) културе исхране у време династије Хан, увођењем нара, семена сусама, грожђа, ораха (тј. ораха), лубеница, диња, краставаца, спанаћа, шаргарепе, коморач, целер, грашак, сочиво, луцерка (углавном се користи за храну за коње), зелена салата, млади лук, бели лук, а такође су уведене и неке методе кувања, попут прженог уљаног колача, палачинке са сусамовим семеном се такође назива радијус пећи. Краљ Хуаинан Лиу Ан је измислио тофу, који је варио хранљиве материје пасуља, учинио их јефтиним и јефтиним и могао је да направи много врста јела. Године 1960., велики портретни камен у гробници Хан пронађен у округу Ми, Хенан, имао је камене резбарије радионица тофуа. Источни Хан је такође измислио биљно уље. Пре тога су се користила животињска уља, звана маст, животињска уља са роговима су се звала маст, а безрога су се звала пси, звана маст. Маст је тврђа, а паста мекша. Биљна уља су бадемово уље, наи уље и сусамово уље, али су веома ретка. После Северне и Јужне династије, сорте биљних уља су порасле и цене су биле јефтине.

Танг Сонг

Врхунац културе исхране је превише посебан. „Семплирање звука пареног дела, и семпл Ајакаве“, најрепрезентативнији је запаљени банкет.

Минг и Ћинг

Култура исхране је још један врхунац. То је наставак и развој прехрамбених обичаја у династијама Танг и Сонг. Истовремено је помешан са карактеристикама манџурског и монголског. Структура хране се доста променила. Соја више није основна храна и постаје јело. Удео пшенице у северном сливу Жуте реке је веома порастао. Резанци су постали основна храна на северу након династије Сонг. Династија Минг га је поново увела у великим размерама. Узгој кромпира, слатког кромпира и поврћа достигао је висок ниво. Постаните главно јело. Месо: Вештачки узгајана стока и живина постају главни извор меса. Ман-Хан Ман Кси представља највиши ниво кул